недеља, 20. август 2017.

СПОК 2017


Ове године одржан је пети по реду Светолазаревски омладински камп.  Као и до сад све је ишло устаљеним редоследом. Сва деца су већ била у манастиру до недеље. Правило је да се деца окупе у манастиру Нови Стјеник до суботе,у недељу да присуствују св. Литургији и онда да заједно крену у камп. Манастирски пријатељи су се са неколико теренских возила укључили у превоз деце и на тај начин много помогли манастиру и у физичком и у материјалном смислу.
У недељу 30. јула после свете Литургијe, и обавезне трпезе љубави , сва деца су, већ по традицији у колони, на челу са духовником кампа, оцем Стефаном и младим барјактарима, од којих је један носио Српску тробојку, а други заставу СПОК-а,кренули у марш до већ добро познатог одредишта у долини речице Демижлок. Деца су успут певала камперске песме већ давно напамет научене прошлих лета око логорске ватре,а највише химну СПОК-а и песму Косовских јунака „ Христе Боже...“.
Полазак из манастира Нови Стјеник
Лазаревци су у камп пристигли пред вече. Дочекали су их особље кампа, волонтери, кувари, помоћници и наравно Владика који им је пожелео добродошлицу и одржао кратко поздравно слово, веома радостан што их и ове године види у тако великом  броју.  Било је око тридесеторо деце. Дан се завршио распоређивањем деце у шаторе,распакивањем, молитвом и вечером.
Дочек Лазареваца

Први  дан је за полазнике кампа био мало опуштенији, имали су већи део времена за игру и прилагођавење новим условима живота, сасвим другачијим од оних за њих уобичајених током целе године.  Тога дана имали су само вероануку и купање у потоку, што је за  њих била веома важна активност.
Од уторка нам је пристигао први гост- предавач, оснивач  друштва за спортско пењање у Ресавској области. Златко, врло свестран човек, љубитељ природе, имао је много тога да пренесе деци. Сва три дана које је могао да присуствује у кампу имао је интезивна предавања и по два пута дневно, да би деца чула што разноврсније ствари.  Једно од предавања је било о опреми за преживљавање у природи, која у његовом случају заузима врло мало места али је зато изузетно практична и наравно више наменска.  Деца су имала прилике да виде и покушају на пар различитих начина, а без шибице и упаљача да запале ватру. Најзанимиљиви начин је био уз помоћ старинског оцила, како су  и наши стари некад радили. Заједнички су раширили и склопили шатор и научили како да од обичне цираде направе склониште, удобну висећу лежаљку, подлошку и врећу, а од прошивеног парчета тканине и пар грана најудобнију столицу. У делу о исхрани у природи, Златко је показао деци врло прост начин прављења замке за рибе и ракове, такође и за зечеве, показивао из књиге о гљивама, јестиве и отровне , разлике између њих, а још више сличности, такође им је открио и неке лековите печурке које се могу користити као чај, за подизање имунитета, што до тада нико од присутних није знао.
Опрема за преживљавање у природи

Трећег дана су нам из манастира довезли неочекиваног али врло радог госта, барта Драгана Марковића, бившег легионара, који и даље живи и ради у Француској. Драган  је желео да упозна децу руском борилачком вештином „Система“, у којој је и сам мајстор. Метод борбе је интересантан и разликује се од осталих нама познатих по томе што свако може тиме да се бави без обзира на пол, године или физичку снагу, а такође и кондицију. Циљ је да се тело опусти, да дисање буде правилно,  да се изгуби страх у борби или при неочекиваном нападу и слично. Користе се потези, укоченост тела и агресивност нападача и само малом и наоко безначајном интервенцијом , онеспособљава се противник, чак иако је он наоружан а ми голоруки.
Одбрана од напада са ножем

У овој вештини је такође врло важно познавање анатомије тела, јер је потребно знати како тело реагује на одређено деловање или ударце у одређене тачке. Тако нпр. само са кривљењем  два прста обарамо „непријатеља на земљу“. Деци се свидео трениг, а било је занимљиво и гледати их јер су вежбе биле неуобичајене; вежбе за опуштање тела, па вежбе за ослобађање од страха, и др.  Например, кад те неко удари уместо да згрчиш тело треба да се опустиш и на тај начин „пропустиш“ ударац,  док згрченост и силина употребљена за напад, који је „ударио у празно“ самог нападача спутавају, одузимају му много снаге и поуздања. Из угла посматрача неке вежбе су деловале као плес, а посебно показне вежбе које је изводио сам брат Драган. Изгледало је да он у одбрани од напада не употребљава никакву снагу, већ спретношћу и  предвиђањем противниковог потеза избегава ударац и користећи инерцију противника, своје знање анатомије и рекција тела на одређене ударце или само притиске , обара противника или га потпуно онеспособљује.
Драган је по плану требао да буде у кампу само два дана међутим, пошто се, како је рекао „заљубио у камп“, одлучио је да остане до краја. С обзиром на ту промену, Лазаревци су сваки дан имали тренинг и могли да се упознају са почетним основама ове специфичне борилачке вештине, за коју им је њихов иннструктор рекао  да је древна вештина и наших предака.  
Програм је био преиспуњен , тако да је једва могло све временски да се уклопи. Ликовна секција: сликање темперама по камењу из потока;језичке вежбе: употреба жаргона и чување српског језика; фолкор ( ове године скоро сви полазници су већ знали да играју коло) ; веронаука и историја.  Попадија Јефимија је овог пута осмислила часове веронауке у виду квиза, тако да је камперима било интересантније, а она је могла да провери њихово знање стечено у прошлим камповима.  Часове прве помоћи, предавање о орјентацији, превентиве пожара  и  исхране у природи ,где је главни акценат био на опасности од отровног биља  држали су стручни, професионални предавачи.
Средишњи догађај, који је најављен и који су полазници кампа са нестрпљењем очекивали био је ноћење негде изван кампа у бивацима. У недељу,  већ традиционално, одслужена је св. Литургија. У суботу су се Лазаревци исповедили и  припремили за Причешће. Шатор- трпезарија „ преко ноћи“ је постао Црква.  После св. Литургије и касног доручка, почеле су убрзане припреме за покрет. 
Спремни за марш
План је био да сви Лазаревци крену у усиљени марш до почетка Микуљског кањона, , који је један од три крака који формирају Лазарев кањон. После одмора на извору млађа деца би се вратила у камп док би старији остали, да преноће.
За тај подухват било је потребно на леђима, у ранцу понети своју подлошку, ћебе,  чутуру воде, следовање хране, одело за пресвлаку и нешто топлије за ноћ.  Циљ је био да се понесе што мање ствари. Марш је за појединце био баш „усиљен“ јер су на челу колоне, на жалост оних са краја, били  професионални алпиниста и бивши легионар. Ипак сви су стигли на циљ, а зачудо најситнија деца су поднела одлично не баш лако пешачење од пар километара.  Док су одрасли отишли да нађу згодно место за ноћење, да није ни близу ни далеко од воде и да може без опасности од пожара да се заложи ватра, Лазаревци су се одморили и освежили  на како неки кажу, најбољем извору у крају. Кад је место за ноћење нађено, сви су прионули на прављење бивака. Овде се опет могло видети камперско знање од претходних година, јер су омладинци за час и углавном без помоћи одраслих направили своје биваке од онога што је било на располагању, пар шаторских крила, пар цирада и конопца. Места за преноћиште су била одвојена на мушки и женски део. Логорска ватра је наложена одмах на почетку и оивичена великим камењем по упуствима са часова превентиве пожара.  Након вечере Лазаревци су и око ове  ватре по свом сваковечерњем обичају дуго седели, певали и причали да би се после, ко зна кад разишли по својим склоништима.
Бивак

Ујутру после доручка кренули смо у већ традиционалну шетњу кроз живописни Микуљски кањон чији је крајњи циљ била пространа пећина у којој се прошлих година чак и ноћило. Прелепо је боравити на таквим дивљим местима, далеко од људи и цивилизације, где се свуда у ваздуху осећа присуство многобројних животиња али отупела чула ретко могу да их примете. Много човек може да научи на оваким местима и о себи и о Богу, али за то је потребна тишина, а деца  наравно непознају тако нешто, они су мали, неуморни произвођачи буке и гужве, али и радости и безбрижности, и сигурно је да се сви, чак и несвесно примљени утисци урезују у њихова нежна срца и са временом постају све дубљи и неизбрисиви. Ми се надамо да је то наш залог за будућност, који ће те младе душе везати за природу, једне за друге, а пре свега за Бога...
У пећини
Поглед из пећине
После прилично дугог боравка у пећини, која и није типична пећина него својеврсни пролаз кроз стену, кренули смо назад. Пут назад се чинио  тежи јер је врућина постала већа  а ваздух у кањону  некако густ, али Лазаревци су све то и непримећујући превазишли. Кад смо се вратили у привремени камп, мало смо се одморили и већ је било време за повратак у СПОК. Требало је  све да се сакупи, спакује, да се покупи смеће , ватра да се угаси и затрпа земљом, да се донесе вода и крене. Паковање се прилично одужило, али ипак благовремено је пиштаљка огласила покрет. Пут назад, овога пута низбрдо, је био лаган и опуштен и сви су се  вратили, задовољни и испуњени, понеки и  поносни на себе због ноћења скоро под ведрим небом. Одрасли су мислили да ће деца после овог напора „попадати“ у своје шаторе, али они су провели и то вече сасвим уобичајено уз песму и причу, око ватре до касно у ноћ.
Уторак је, што се тиче образовних активности  био обичан дан, час „Системе“ , ходање по конопцу, креативне  игре. Међутим то је био посебан дан јер је био посвећен већ традиционалном печењу прасића на ражњу. Наравно цео дан је био подређен томе. Припрема  великог жара, припрема ражњева, држача, прасића, и наравно на крају печење. Деца су ватрено  учествовала у већини активности. Ове године је било два прасета, купљена од локалних горштака који лети чувају стоку у планини. Организована је велика трпеза где су одрасли и деца, као и увек кад је у питању печење, јели заједно. После вечере, вруће прасетине, сви су се исцрпљени, повукли на одмор.
Скоро печени
Освануо  је и задњи активни дан кампа одређен за вишебој. Претходних дана деца су се такмичила на конопцу јер је ове године и та дисциплина ушла у коначни  резултат вишебоја. На полигону је било као и увек динамично и живо,јер је отац Стефан   био „водитељ програма“, а пошто је он изузетно духовит  већину времена сви су провели „плачући“ од смеха. Лазаревци су дали све од себе на вишебоју и показали су одличне резултате мада су препреке биле доста тешке и разноврсне. Пузање, ходање по брвну, вертикално прескакање, подвлачење, прескакање водене препреке, преношење воде и облица. Неке препреке су чак и спортистима са добром кондицијом због пуке случајности или непажње одузимале много времена. Например препрека са облицама; када учесник вишебоја мора да пренесе  прилично велики нарамак облица са места на место и да их послаже уредно, што захтева велику вештину и одузима доста времена. Лазаревцу који је дотад све прошао као антилопа, ова препрека која је на самом крају може да одузме драгоцене секунде које имају одлучујући утицај на коначни резултат.
Последња препрека пред циљ
Оно што је приметно код младих Лазареваца, је да иако имају заиста развијен такмичарски дух њихова колегијалност и подршка једни других, као и одсуство љутње или неког очаја ако резултати нису очекивани, задивљује и пружа сваком учеснику и посматрачу осећај уживања и радости. Потресно је као се они сви међусобно бодре,навијају једни за друге, без  и најмање међусобне подељености, што је иначе код деце реткост. Било је дирљиво како  је једна  од млађих девојчица, која није имала посебно добре резултате, нимало  неклонувши духом, све време је учествовала у бодрењу других тако што је са сваким Лазаревцем отрчала последњу етапу стазе и онако уморном пружала му флашу воде да се окрепи. Такве ситнице испуњавају срца васпитача и свих одраслих у кампу и распирују наду, од жара до пожара,  да се сав тај велики напор, физички, духовни и материјални исплати и да заиста сејемо добро семе у добру и плодну земљу које ће, кад дође време родити свој род.
Задње вече, Лазаревци су имали разрешено од управе кампа  да остану докле хоће, неки су брзо посустали и отишли да спавају, али они који су остали су надмашили јачином песме све друге вечери до тада. Израз да су певали „из петних жила“ сасвим може да се употреби за тај случај. Вероватно да су животиње које су се свакако разбежале чим је почео камп, тад побегле још дубље у шуму и ко зна да ли су се још вратиле на своја појилишта и старе стазе којима су пролазиле. И они који су отишли да спавају сигурно нису заспали, него су до касно, докле год је трајала песма, сабирали утиске, тихо шапутали и вероватно жалили што се све већ завршило...
Четвртак јутро је отпочело са јутарњим молитвама, српском химном и подизањем заставе као и свих дест дана кампа и на дечије запрепашћење ипак  је била јутарња фискултура, тренер је био неумољив. После доручка наступило је паковање и раздуживање камперских униформи. Сва деца  су враћала камперске ствари, маскиране мајице, панталоне, јакне, кошуље, кечкете са кокардама, каишеве, чутуре, које су задужили на почетку кампа. Сада су то опет била „обична“ деца, обучена у своје шарене ствари, али и они и одрасли, сви учесници кампа, су врло добро знали да у њима ипак има нешто посебно, да у њима гори један посебан пламен који се запалио или давно у родитељској кући или тек недавно ту у СПОК- у, али код свих је то исти пламичак код некога слабији код некога јачи, то је ватра коју и ми одрасли гледајући њих требамо  и желимо да распалимо у својим срцима, ватра  љубави према отаџбини, ближњима и наравно Богу.
До следеће године...
Када су поспремили шаторе, спаковали своје ствари, сви су се сложно опет  носећи заставе и уз песму, праћени очинским благосиљањем Владике, упутили према трактору. Некако су се нагурали у приколицу седећи на својим торбама, а помало и једни на другима и  полако кренули пут манастира, одакле ће се после у турама превозити назад у цивилизацију.  Заиста ми чврсто верујемо да ће оваквих десет дана годишње пружити овој деци стабилност и упориште у вери и заувек учврстити њихове међусобне везе као и везу са манастиром, да ће ови срећни тренутци проведени у природи и са пробраним људима, формирати у њима чврсти став и веру да не морају  да живе само оно што им безбожнички, глобалистички  систем намеће, него да заиста постоји и други начин и један други живот, слободан у Христу. 














Нема коментара: